REZULTATI EKSPERIMENTA: Šetnja u prirodi utiče pozitivno i na naše raspoloženje, i na funkcionisanje našeg mozga
Kako piše Sonja Sudimac sa Maks Plank Instituta za ljudski razvoj u Berlinu, ključ je u – amigdali. A rastuće znanje o vezi između prirodnog okruženja, raspoloženja, stresa i mentalnog zdravlja treba da usvoje i urbanistički planeri
U današnjem, sve ubrzanijem tempu života, pronalaženje načina za oporavak od stresa postaje sve teže. U potrazi za ravnotežom, mnogi se okreću prirodi kao izvoru mira i revitalizacije.
Ova praksa nije nova: mnogi narodi i kulture smatrali su odlazak u prirodu ključnim za svoje blagostanje. Drevni Grci su u Asklipionima, centrima za isceljenje, koristili šetnje po prelepim vrtovima kao deo terapije. Isto tako, japanski zen vrtovi dizajnirani su da pospešuju meditaciju i povezivanje sa prirodom.
U istom duhu, japanska praksa „kupanja šumom” ili na japanskom shinrin yoku (engl. forest bathing) deo je japanske tradicije i odnosi se na potpuno prepuštanje prirodi svim svojim čulima. Ova praksa, koja je u Japanu prepoznata kao preventivna medicinska metoda, može podrazumevati šetnju šumom, uživanje u mirisu cveća, pisanje haikua, meditaciju, ili duboko udisanje šumskog vazduha.
Zašto se u Japanu kupaju šumom?
Iako korjeni ove prakse sežu još iz budističke tradicije, termin „kupanje šumom” skovala je japanska vlada 1980-ih godina sa ciljem pospešivanja mentalnog zdravlja svojih građana i povezivanja sa prirodom. Danas, u Japanu postoji preko šezdeset lokacija specijalno označenih za praksu kupanja šumom, koja je postala privlačna za posjetioce iz cijelog svijeta.
Eksperiment je pokazao da šetnja smanjuje nivoe stresa – ali samo ako je bila u prirodi
Svest o značaju prirode za mentalno zdravlje sve više raste i već je decenijama predmet brojnih naučnih istraživanja. Dokazano je da priroda ima pozitivan učinak na naše raspoloženje i smanjenje stresa, bilo kroz šetnje, baštovanstvo, ili posmatranje fotografija prirode. Istraživanja su pokazala da boravak u prirodi pozitivno utiče i kao terapeutska praksa, posebno na one osobe koje pate od hroničnog stresa i simptoma depresije.
Međutim, jedno od pitanja na koje naučnici i dalje pokušavaju da nađu odgovor je – zašto nas priroda toliko privlači? Zbog čega, čim zasija sunce, žudimo za begom u prirodu?
Teorija „biofilije”, iako još uvek nije potvrđena naučnim dokazima, predlaže da je naša prirodna težnja ka povezivanju s prirodom zapravo evolucijsko nasleđe. Kao vrsta, evoluirali smo u neposrednom kontaktu s prirodom, pa je moguće da imamo duboko ukorenjenu težnju da se prirodi i vratimo. Povezano sa tim, sve popularnije pitanje na koje naučnici pokušavaju da daju odgovor je: koji neurobiološki mehanizmi stoje iza uticaja prirode na stres, odnosno kako priroda utiče na naš mozak.
,,Rezultati su otkrili da se aktivnost amigdale, povezane sa stresom, smanjila isključivo nakon šetnje u prirodi, ali ne i nakon šetnje u urbanoj sredini, sugerišući da boravak u prirodi pozitivno utiče na delove mozga povezane sa stresom.” Sonja Sudimac, Maks Plank Institut za ljudski razvoj u Berlinu
Da bismo ispitali kako prirda i urbana sredina utiču na moždanu aktivnost, moje koleginice i ja smo sprovele istraživanje na Maks Plank institutu za ljudski razvoj u Berlinu, u okviru grupe Liza Majtner za neuronauke životne sredine (engl. Environmental Neuroscience).
Na početku, u laboratoriji smo izmerili moždanu aktivnost ispitanika koristeći magnetnu rezonancu, sa posebnim fokusom na aktivnost amigdale, regiona mozga zaduženog za procesuiranje emocija kao što su strah i stres.
Zatim, jedna grupa ispitanika je otišla na jednočasovnu šetnju u šumu, dok je druga upućena na šetnju kroz urbano okruženje. Nakon povratka, ponovno smo izmerili moždanu aktivnost kako bismo utvrdili efekte prirode i urbanog okruženja na neuralne procese povezane sa stresom. Rezultati su otkrili da se aktivnost amigdale, povezane sa stresom, smanjila isključivo nakon šetnje u prirodi, ali ne i nakon šetnje u urbanoj sredini, sugerišući da boravak u prirodi pozitivno utiče na delove mozga povezane sa stresom.
Ovo istraživanje je prvi put pružilo dokaze o pozitivnom uticaju prirode na mozak, koji pokazuju da odlazak u prirodu ne samo da blagotvorno utiče na naš subjektivni doživljaj stresa, već ima i pozitivne efekte na neuralnom nivou, na delove mozga koji su odgovorni za stres.
Dok su se prethodna naučna istrazivanja uglavnom fokusirala na subjektivne odgovore ispitanika o njihovom raspoloženju i stresu posle boravka u prirodi, ova studija prvi put pokazuje uticaj prirode na objektivno merenu aktivnost mozga, pa može imati implikacije za urbano planiranje, kao i za zdravstveni sektor.
Na primer, s obzirom da je samo jedan sat šetnje u prirodi bio dovoljan da se uoče pozitini efekti prirode na neuralnu aktivnost odgovornu za stres, moguće je da redovne posete prirodi mogu imati dugoročne blagotovorne efekte posebno za osobe sa mentalnim problemima uzrokovanih hroničnim stresom, poput anksioznosti i depresije.
Otkrića o uticaju prirodnog okruženja na naš mozak treba da imaju presudnu ulogu u urbanom planiranju Rezultati ove studije mogu da imaju važnu ulogu u oblikovanju politika urbanog planiranja utemeljenih na naučnim dokazima. Oni pokazuju da gradski parkovi i zelene površine nisu samo prostori namenjeni rekreaciji, već i neophodni elementi za očuvanje mentalnog zdravlja, kao i zdravlja mozga. Imajući ovo u vidu, urbano planiranje treba da teži kreiranju zelenih površina tako da one budu dostupne građanima iz svih slojeva društva, bez obzira na njihov socijalni i ekonomski status. Drugim rečima, pristup prirodi nije i ne sme biti luksuz zagarantovan samo za stanovnike užeg centra grada koji imaju privilegiju da priušte balkon sa pogledom na reku, već ključan deo javnog prostora pristupačan svim građanima.
Ako je samo sat vremena u prirodi dovoljno da se ostvari pozitivan efekat na moždanu aktivnost povezanu sa stresom, redovne šetnje prirodom mogle biti jedan od najjednostavnijih i najjeftinijih načina za smanjenje stresa i poboljšanje mentalnog zdravlja. Sonja Sudimac, Maks Plank Institut za ljudski razvoj u Berlinu
Uzimajući u obzir naučna saznanja koja ukazuju na to da priroda pospešuje zdravlje našeg mozga, urbani planeri bi trebalo da usmere svoje napore na to da zelene površine budu rasprostranjene i dostupne u neposrednoj blizini životnog prostora svakog pojedinca. Jedan primer takve izgradnje su blokovi na Novom Beogradu, koji su planski dizajnirani tako da svaki ima park ili zelene prostore za relaksaciju. Međutim, zapuštenost tih, već postojećih, zelenih površina već dovoljno govori o tome koliko je važno uticati na politike urbanog planiranja da se uhvate u koštac sa ovom temom.
U današnjem svetu, uz sve prisutniji stres i sve značajnije posledice klimatskih promena (npr. požari i poplave), prilike za opuštanje u zelenilu će postati sve ređe, što može imati negativan uticaj i na mentalno zdravlje savremenog čoveka. S obzirom na to da više od polovine svetske populacije živi u urbanim područjima, koja se neprestano šire, od suštinskog je značaja da gradski stanovnici imaju pristup parkovima ili šumama, gde mogu da pronađu utočište od svakodnevnog stresa.
Ako je samo sat vremena u prirodi dovoljno da se ostvari pozitivan efekat na moždanu aktivnost povezanu sa stresom, redovne šetnje prirodom mogle biti jedan od najjednostavnijih i najjeftinijih načina za smanjenje stresa i poboljšanje mentalnog zdravlja.
I u sektoru zdravstva, tzv. zeleni recepti – lekarske preporuke boravka u prirodi – mogu pomoći kao preventivne mere
Nalazi ovog istraživanja imaju značajan uticaj i za zdravstveni sektor, naročito u kontekstu propisivanja tzv. zelenih recepata.
Zeleni recepti predstavljaju inicijativu koja omogućuje zdravstvenim radnicima da prepišu boravak u prirodi, poput šetnje parkom ili fizičke aktivnosti na otvorenom, kao preventivne mere koje unapređuju zdravlje i opštu dobrobit pacijenata.
Praksa izdavanja zelenih recepata već se primenjuje u zemljama poput Novog Zelanda, Finske, Kanade i Japana, a mogu posebno pozitivno uticati na osobe pod rizikom od razvoja anksioznog poremećaja ili depresije.
Treba imati na umu da su potrebna dodatna istraživanja kako bismo detaljnije razumeli uticaj prirode na biološke mehanizme povezane sa mentalnim poremećajima, kao i da je put do izdavanja zelenih recepata umesto lekova poprilično dug, međutim, razumevanje kako priroda utiče na naš mozak je svakako jedan od koraka ka tom putu.
Takođe, važno je istražiti koji elementi prirode doprinose njenim lekovitim efektima – da li je u pitanju zelenilo, miris šume, tišina, cvrkut ptica, sve to zajedno ili možda nešto sasvim drugo.
Zato u našem trenutnom istraživanju ispitujemo uticaj šetnje u tri različita prirodna okruženja – u šumi, u gradskom parku i pored jezera – na moždanu aktivnost povezanu sa stresom. Ova i buduća istraživanja imaju potencijal da učine zelene recepte ključnim za unapređenje mentalnog zdravlja, posebno u urbanim područjima koja se suočavaju sa izazovima poput posledica klimatskih promena i sve većeg stresa.
Kako se globalna urbanizacija neumorno širi, očuvanje i kreiranje zelenih oaza unutar gradova postaje ne samo poželjno, već i neophodno za očuvanje dobrobiti stanovništva. Osim što funkcionišu kao prirodni filteri vazduha i ublažavaju efekte urbanih toplotnih ostrva, zelene površine pospešuju mentalno, kao i zdravlje mozga. Stoga, očuvanjem prirode ne čuvamo samo njeno – već i svoje blagostanje.
O autorki Sonja Sudimac je završila osnovne i master studije psihologije na Filozofskom fakultetu u Beogradu, a zatim nastavila svoje obrazovanje u Nemačkoj, gde je stekla diplomu master studija iz kognitivnih nauka. Doktorske studije završila je na Maks Plank institutu za ljudski razvoj u Berlinu, specijalizujući se u oblasti Neuronauka životne sredine (engl. Environmental Neuroscience), gde trenutno radi kao postdoktorantkinja. Svoju ljubav prema neuronaukama i prirodi spojila je u svom istraživanju koje se bavi uticajem boravka u prirodi na mentalno zdravlje i funkcionisanje mozga. Autorka je i ko-autorka nekoliko naučnih članaka objavljenim u renomiranim međunarodnim časopisima, kao i ko-autorka knjige Neuronauke životne sredine.
