” Napali smo vazduh, napali smo sebe”
Izvor: Ecopatriotizam
Iz organizacije Ecopatriotizam upozoravaju na alarmatno stanje sna deponiji Mislov do
Pet užarenih zona na Mislovom dolu u svom “stomaku” imaju unutrašnje požare koji obavljaju posao na temperaturi od 220°C i nose status ekološke tempirane bombe; 70 tropskih dana i neprekidno tinjanje otrovnih, deponovanih materija koje nam se lijepe za nepca, krvotok, život.
Nove informacije: Na platou pored Mislovog dola deponuje se smeće koje je prikupljeno u poslednjem periodu, jer život ne staje uprkos problemima. Jutros je zabilježen NOVI POŽAR ali ne onaj koji dolazi sa Mislovog dola već sa te produžene ruke- platoa za prvu pomoć. Sad se možda pitate, šta je tu novo, deponija gori i ne gasi se… Problem je što se sumnja na podmetanje požara na tom platou i trenutno se istražuje da li je sumnja osnovana, a ako se okrenemo ka okolini u kojoj živimo 
osnovana je. Bez obzira na ishod istrage, otvorene karte pokazuju kako izgledaju Sodoma i Gomora 21. vijeka.
Često se zapitamo da li je ovo početak kraja, početak onog kraja đe ljudska vrsta ide ka samoistrebljenju iz sebi (ne)znanih razloga.
Izgleda da nam satus najinteligentnije vrste klizi iz ruku. Izgleda da smo sami to tražili i da polako ali sigurno dokazujemo da ona- pazi šta želiš možda ti se i ostvari, dobija na snazi iz dan u dan.
Isto tako iz dana u dan svjedočimo požarima koji su nam od neba napravili pravo umjetničko djelo. Debeli sloj sive tempere razmazan po platnu, disanje otežano, praškaste čestice se lijepe za naše ćelije a ćelije pokušavaju da se bore protiv nas samih, za naše dobro.
Zamislite kolika je moć jedne ćelije kada je toliko inteligentna da nam pokreće cijelo tijelo i svu njegovu kompleksnost. Zamislite koliko je dobra za nas, a koliko smo mi štetni sami za sebe.
Mudri spisi postoje sa razlogom, da opomenu čovjeka da je kraj blizu, ali da je na nama da odlučimo koliko blizu.
Preblizu je, a ovaj meč ide čovjeku na obraz. Budućnost je jeziva i u njenom najgorem scenariju najmanje će biti važno u koga smo prst krivice uperili. Možda baš bude usmjeren u pravcu našeg odraza u ogledalu, no nećemo ga viđeti od smoga.
Ono kad vrsta strada jer ne vidi prst pred okom.
