Ispovijest Darka Saveljića o prijetnjama i pritiscima u borbi za Ulcinjsku solanu

Piše: Darko Saveljić/Izvor: Facebook

Avgust. Upekao zvizdan. Spremam se da vodim đecu u Skopje na tekmu Mančester – Real.

Usred dana, na farmu dolazi auto. Izlazi tip, nabildovan, hladan. Kroz priču mi kaže: „Izašao sam iz zatvora, puštili su me ranije pa sad malo radim za njih.“

Ne kaže ko su „oni“, ali dobro znam ko su. Gledam ga i mislim – ili će da naruči mlijeko ili će da me likvidira. Treće nema.

Kaže: „Poslali su me da ti pokažem nešto.“ Vadi telefon i pokazuje mi snimak. Prvo moj bliski prijatelj sa ženom u krevetu. Pa drugi prijatelj sa ženom. Sve privatne scene. Najintimnije moguće. Ruke mi se tresu, srce lupa. Kaže mi: „Mani se te solane. Ja sad odoh“.

Za par sati dobijam herpes preko cijelih leđa, nijesam mogao da spavam, da se naslonim, odložili smo odlazak na dugo sanjanu tekmu.

To je bio pokušaj da me slome. Da se povučem. Da prodam Ulcinjsku solanu ćutke.

Nikada više tog čovjeka nijesam vidio, ne znam bi li ga, zbog preživljenog stresa, mogao i prepoznati. Ali sam se tog dana zakleo: neću stati, mogu samo da me ubiju.

Svako društvo koje dozvoli da se ljudi ućutkuju kroz prijetnje ili ucjene protiv onih što brane državu i/ili prirodu – to društvo je već na koljenima.

Kad se sloboda govora svede na to da smiješ da pričaš samo ako si podoban ili ako ćutiš o onome što boli – onda živimo u režimu, ne u demokratiji.

I zato ne smijemo da ćutimo. Zbog naše djece.

Ništa Crna Gora nije više njihova od naše.