Jovana Damjanović za Monitorovu rubriku “LIČNO”

Intervju objavljen u Monitoru 03.06.2022

Jovana Damjanović rođena je 1997. godine i živi u Podgorici. Studirala je na smjeru novinarstva na Fakultetu političkih nauka Univerziteta Crne Gore i završila kao studentkinja generacije. Paralelno sa studijama, radila je na Studentskom radiju Krš. Piše i za portal PCNEN, a odnedavno je angažovana i na portalu ROMANET. Sarađivala je i sa inostranim medijima poput Dojče Velea

Već šest godina ste u novinarstvu i radili ste u različitim novinarskim formatima. Koji je u aktuelnom trenutku najprimiječiviji mlađim generacijama?

Nije da mi se dopada da ovo kažem, ali tradicionalni mediji odumiru. Mladi ljudi, evo prva ja, ne gledaju televiziju, ne kupuju novine, a sve rjeđe znaju i domene portala. Primarno se informišu na društvenim mrežama, i tu nema ničeg lošeg, na nama je kao medijskim kreatorima da svoje sadržaje prilagodimo društvenim mrežama i da tamo budu lako dostupni i vidljivi – treba dosta testiranja da se uradi, ali nije toliko teško privući mlade.

Bavite se i mobilnim novinarstvom. Koje su prednosti, a koje mane tog načina rada?

Nisam sigurna da li mobilno novinarstvo doživljava ovoliku popularnost jer je stvarno mnogo jednostavnije snimiti nešto telefonom i baš brzo namontirati, ili pak zbog toga što tako sasijecamo u redakcijama još minimum jednog zaposlenog. Kao što rekoh, jeste prednost brzina, jednostavnost – čak i u procesu montaže – kada sami nešto snimite tačno znate koji momenat i kadar vam se dopada da ide u finalni proizvod. Mana, s druge strane, je što se gubi na kvalitetu, u današnjem vremenu nije toliko strašno da kvalitet slike malo propati zbog brzine kada je riječ o nekim informacijama koje zaista treba brzo da se predstave javnosti. Ipak složeniji medijski sadržaji zahtijevaju ozbiljniju obradu, koju je teže uraditi na mobilnom telefonu.

Alumnistkinja ste Ambasade SAD-a, kao polaznica programa SUSI (Study of the US Institute) i u Americi ste boravili na toj razmjeni. Po čemu pamtite to iskustvo?

Osim stvarno sjajnih kolega iz regiona koji su prošli taj studijski program sa mnom, i profesora i profesorica sa ogromnim iskustvom u novinarstvu, upamtila sam dobro i uslove u kojima studenti uče – 24/7 dostupan studio, sva moguća oprema za praktične vježbe i ogromna predusretljivost nastavnog kadra. Nisu, makar na Vašington stejt univerzitetu, egoisti.

Sarađivali ste i sa nevladinom organizacijom SOS Nikšić prilikom kampanje SOS telefon za žene i djecu – žrtve nasilja Nikšić. Vrlo često se, i nakon što žrtve prijave nasilje, desi da pomoć izostane.

Pomakli se nijesmo sa tačke da krivimo žrtve za ponašanje nasilnika. Jasno je, onda, zašto žene ko zna koliko puta i prećute nasilje. Pomoć izostane iz različitih razloga – neadekvatnog rada policije, odustajanja žene od prijave zbog, ponovo, milion razloga, osude društva, djece, prijetnji… Zato je SOS telefonska linija mnogo važna, to nije policija, momentalno je manji pritisak na žrtvu jer je sa druge strane neko ko se makar trudi da razumije. Prvi korak je da se više ne ćuti o nasilju pa makar i 1:1 na telefonskoj liniji.

Aktuelna je polemika o tome da li novinari smiju biti i aktivisti. Šta Vi o tome mislite?

Stare škole neka kažu šta žele – ali novinari moraju, jesu i uvijek su bili aktivisti. Novinare na rad pokreće upravo taj aktivistički pravednički stav ,,moram nešto da uradim“. Novinar je aktivista kad bira temu, sagovornike, prati dalji razvoj priče… Druga strana ove debate zabrinuta je za objektivnost. Međutim objektivnost je nedostižna, novinarstvo nije puko serviranje činjeničnih informacija. Evo ja radim na romskom portalu sa željom da doprinesem smanjenju marginalizacije Roma, bacite kamen – vjerujem u ideju.

Šta svaki novinar i novinarka treba da zna?

Da je novinarstvo uslužna djelatnost – na koju ekskluzivno pravo polažu građani. Dajte čitaocima/gledaocima ono što im je potrebno, ne nužno i ono što traže, posmatrajte i reagujte.