Seksualno uznemiravanje nije udvaranje: I šta vas briga šta se to tačno desilo?

Crna Gora nikad nije doživjela seksualnu revoluciju, niti je ikad ijedan slučaj seksualnog uznemiravanja/zlostavljanja doživio značajan epilog u našem društvu. Sve se na kraju svodilo na to, ako je neko počinio zločin silovanja ,,treba ga ubiti“ i gotovo – dajte nam ime, krvi, suza i znoja.

Međutim, vrlo je važno istaći da mi do sada očigledno nismo dobro iskomunicirali šta je to seksualno uznemiravanje ili zlostavljanje i da to nije isključivo čin silovanja. Jer ako se u kontekstu seksualnog uznemiravanja spomene da je muškarac dodirnuo ženu, reakcija bude ,,a dobro čoče, ja rekoh…“, odnosno relativizuje se ozbiljnost situacije, jer ,,postoji i gore“.

Seksualno uznemiravanje je mnogo toga – od neprimjerenih komentara preko sviranja i dobacivanja iz kola, neželjenih dodira pa sve do samog čina silovanja.

Prema Konvenciji Savjeta Evrope o sprječavanju i borbi protiv nasilja nad ženama i nasilja u porodici seksualno uznemiravanje je svaki oblik neželjenog verbalnog, neverbalnog ili fizičkog ponašanja seksualne prirode u svrhu ili uz ishod povrede dostojanstva osoba, posebno kada se stvara zastrašujuća, neprijateljska, degradirajuća, ponižavajuća, odnosno, uvrjedljiva atmosfera.

Ne treba zanemariti napore ženskih organizacija i aktivistkinja kada je riječ o zalaganju protiv seksualnog uznemiravanja, ali problem nastane kad očigledno ne dopru do onih kojima su te ,,lekcije“ zaista potrebne, onda se u reagovanjima često ostane nedorečen, računajući da ljudi kojima se obraćate znaju osnovne stvari o seksualnom uznemiravanju.

Svako seksualno uznemiravanje naiđe na sumnjičavost, naravno, bilo je lažnih prijava, bilo je komplikovanih slučajeva, ali uvijek bi trebalo vjerovati žrtvi, zašto?

Kada se pojavi problem seksualnog uznemiravanja i on dospije u javnost – mnogo je ,,bolje“ prihvatiti prijavu i tvrdnju da se ono desilo jer time: ohrabrujete žrtvu da istraje u svojoj borbi, ohrabrujete druge žene da će imati podršku da ne tolerišu nasilje, obeshrabrujete nasilnike da vjeruju da će im sljedeći put proći nekažnjeno i bez osude. Na kraju ako se ispostavi kao lažna prijava – lako ćete se izviniti i šteta će biti lakše nadoknađena u odnosu na:

Kada vjerujete nasilniku i aktivno sumnjate u žrtvu i dovodite u pitanje njene namjere i njenu hrabrost da javno progovori o ozbiljnoj, u najmanju ruku neprijatnosti, koja joj se dogodila, time radite sasvim suprotno od gore navedenog i stvarate nesigurno okruženje za sve žrtve seksualnog uznemiravanja/zlostavljanja, izlažete ih sramu, stidu i na kraju nesigurnosti. Na kraju ako se prijava ispostavi kao istinita – kako ćete onda opravdati dodatno maltretiranje koje ste priredili žrtvi?

Zašto se traži od žrtve da detaljno objasni kakvu je vrstu seksualnog uznemiravanja doživjela? Ne smijemo umanjivati značaj i posljedice jedne vrste uznemiravanja u odnosu na druge, jer time ne postavljamo jasne granice šta je u redu, a šta nije u redu uraditi.

Kada u centar zbivanja dođe jedna ovakva tema o seksualnom uznemiravanju, odmah se nađe neki komentar ,,a kako se onda udvarati, sve njima smeta“.

Ako ne znaš kako se udvarati a da se tvoje udvaranje ne završi prijavom onda nemoj da se udvaraš. Možda zvuči grubo, ali ukoliko ne primjećuješ da se u toku komunikacije neke stvari ne trebaju raditi ili izgovoriti, onda treba da radiš na sopstvenim komunikacionim vještinama. Ukoliko misliš da neko treba da trpi vulgarnosti ili prostakluk jer ti ne znaš kako drugačije, postaje vrlo jasno u kome je problem.

Veoma je važno da se u slučaju seksualnog uznemiravanja, njegovog javnog iznošenja i prijave nadležnim organima (gdje se otvara još jedna zjapeća praznina loše reakcije i pravilnog pristupa žrtvi), poruka pažljivo i dobro iskomunicira.

Tu ne mislim da žrtva treba da brine o tome, već da ženske organizacije treba samoinicijativno da priđu žrtvi i ponude svu svoju dostupnu stručnu pomoć, za koju su dobile značajna sredstva, kako bi se prostor komentarisanja ,,preispitivača žrtve“ zatvorio. Uvijek će ostati i oni će koji uprkos evidentnim dokazima negirati vjerodostojnost, ali treba taj broj koliko je moguće smanjiti.

Kad smo kod pomoći, potrebno je ponuditi i besplatnu psihološku pomoć žrtvi koja prolazi kroz golgotu samo zato jer je odlučila da javno kaže da postoji neka granica koju ne želi da bilo ko prelazi.

Da vam probušim balon na istom ovom nivou NE MORATE DA ZNATE ŠTA SE TO TAČNO DESILO – to je na tužiocu, advokatu i sudiji. Vi ne morate da dobijete KRV, SUZE I ZNOJ da biste nekome povjerovali. Jer na taj način tjerate žrtvu da prolazi ponovo i nanovo i iznova i iznova kroz jedan te isti traumatičan događaj.

Nećete pitati nekoga ko žali KAKO TI JE TAČNO UMRLA BLISKA OSOBA, JE LI STAJALA ILI LEŽALA, NA KOJU STRANU JE PALA I KOLIKO SI PLAKAO, zašto bi onda žrtva seksualnog uznemiravanja morala da trpi takva pitanja?

Nađe se puno savjeta kako neko treba da odreaguje na uznemiravanje – što ne kažeš ne sviđa mi se, što ga ne udariš? Zato što smo odrasli u društvu gdje je ženski glas i mišljenje nebitno, ĆUTI, dobro je, tako smo porasle. Zato što smo učene da smo lude i da umišljamo, da nas dječaci štipkaju i čupaju za kose jer smo slatke. Zato što nas niko nije učio da nekoga udarimo, a i zašto bi na nasilje uzvraćali nasiljem? Nasilje bez razlike treba biti kažnjivo zakonom, i zašto ne bismo uzvratili zakonom nego udarcem? Zašto se ne bismo osjećali sigurno da kažemo da se uznemiravanje desilo bez straha da nam niko neće vjerovati?

Šta se dešava kada je žrtva ,,nepoznata“? Za Lejlu Kašić, koja je za one koji nisu ispratili, javno iznijela da je prilikom snimanja emisije ,,Dnevnica“ seksualno uznemiravao Rambo Amadeus, aktivisti su počeli pružati podršku mahom tek nakon što se oglasio UNICEF, čiji je Rambo Amadeus ambasador, a i do toga je došlo zbog specifičnosti slučaja. Šta da je neka nepoznata žrtva napravila post kao Lejla, ko bi nju zaštitio?

Čak i nakon što se Lejla javno obratila pokazano je da mnogi ne shvataju da time što su borci za jednu vrstu ljudskih prava ako ne pruže svoju podršku za drugu vrstu prosto i jednostavno – NISU BORCI ZA LJUDSKA PRAVA već licemjeri i tačka.

Ma dođavola – seksualno uznemiravanje je kad me na radnom zadatku nasumični muškarac dodiruje i drmusa mi rame dok fotografišem i pita me ,,je l volim kad mi to neko radi?“ – ne bi to uradio mom kolegi! Seksualno uznemiravanje je kad mi na radnom zadatku dok rasklapam stativ sagovornik smješkajući se kaže da imam ,,spretne ruke“ – ne bi to rekao mom kolegi!

I svaki dan je takav u koži jedne žene, i kad ćete više naučiti da nismo zaštićene i da nismo ravnopravni i da DOĐAVOLA VIŠE NIJE SMIJEŠNO?!